Preci današnjih Melenčana doseljeni su sa prostora koji je posle 1918. godine pripao Rumuniji i Mađarskoj. Ta sela nose i danas ista imena i veliki broj melenačkih familija nosi prezime ili nadimak po selu odakle su doseljene. Tako su Bogaroški iz Bogaroša, Jegarac iz Jegre (Egera), Kevrešan je iz Keveriša, Ketveljac iz Ketfelja, Roviljčev iz Orivilja, Batanjski iz Batanje, Čanadski su iz Čanada, Nadlački je iz Nađlaka, Šajtinac je iz Šajtina, Semlekanovi su iz Semlaka, Valkančevi iz Valkanja, Benčulovi iz Benčilova…
Jedan deo Melenaca zove se Pavliš. Taj deo su formirale familije doseljene iz sela Pavliš, koji se, kao i nekoliko prethodno nabrojanih sela, nalazi na reci Moriš. Najveći broj familija doseljen je iz sela Pečka. Nekima je ostao nadimak Pećkanovi.
1737. godine u Pečki je izbila velika buna Srba graničara. Vođa bune je bio Pera Segedinac. Dakle, slobodoljubivi graničari Pere Segedinca, preci su Melenčana.

MELENČANI U PRIČAMA

O Melenčanima ima veoma mnogo priča. Toliko priča nema ni o jednom drugom banatskom selu i njegovim stanovnicima. Priče o Melenčanima izmišljaju njihove prve komšije: Tarašani, Kumančani, pa i Elemirci. U osnovi tih priča je komšijsko nadgornjavanje, možda i zavist prema Melenčanima jer imaju mnogo bolju zemlju od svojih komšija, pa manje rade, a i boljeg su materijalnog stanja.
Najčešće o Melenčanima pričaju kako su teglili dasku. Priča očevidno nije originalna jer se ista priča o Baranđanima, Begečanima i Staparcima. Pričaju, onda, kako su Melenčani pojeli baču u supi, kako su sadili čvarke da rastu prasici, prodavali kiselo mleko na gromilice, ogradili selo bodljikavom žicom protiv magle i slične.
Melenčani se na te priče ne ljute nego se i sami smeju na svoj račun. Ali ne ostaju dužni komšijama. Pored toga što o njima imaju sličnih priča, rado ih "prošetaju" kad ovi dođu u Melence i pitaju za nečiju kuću, ili gde nešto mogu kupiti.
U teškim vremenima, treba znati, ljudi ovih sela su vrlo složni i jedinstveni.

ČABAR U ĐUBRETU

U vreme obaveznog otkupa ljudi su se na različite načine dovijali da obavezu koju im je narodna vlast raspisala izbegnu, kako bi prehranili porodicu. Odgovorni drugovi su se trudili da preko rođaka, prijatelja, komšija, pa i dece onih koji obavezu nisu izvršili, saznaju da li je i gde nešto sakriveno.
Melenčan Pera Paunov, iz dela sela koji se zove Pavliš, nikako nije mogao da izmiri obavezu - čabar masti. Izneo je i mleko, i vunu, i meso, i žito, i kukuruz, ali mast nikako da izmiri. Jednog dana dođu odgovorni drugovi kod njega i zatraže mast. Kad je počeo da širi ruke, što je značilo da nema, drugovi mu narede da uzme vile, odvedu ga do đubreta i pokažu mesto gde treba da kopa. Ubrzo se ispod tankog sloja đubreta ukaza čabar. Otvore drugovi čabar, a čabar prazan.
- Zašto si zakopao prazan čabar? - upitaju ga odgovorni drugovi.
- Hteo sam samo da vidim kakve imam komšije - odgovori Melenčan.

GRADITELJSKA LEPOTA

Ako od centra Melenaca pođete prema železničkoj stanici ugledaćete, preko Rusande, velelepni spomenik - nadgrobnu kapelu porodice Dimitrijević. Kapelu su, 1895. godine, svom rano preminulom sinu Božidaru, podigli otac Đura, veleposednik i supruga mu Jelena, rođena Nikolić.
Arhitekta ovog zdanja retke lepote na ovim prostorima je čuveni srpski arhitekta, Vladimir Nikolić, rođen u Senti 1857. godine. Po njegovim nacrtima izgrađen je patrijahalni dvor i bogoslovsko učilište u Sremskim Karlovcima, Gimnazija i Vladičin dvor u Novom Sadu, Vladičin dvor u Budimu i druga zdanja.
Kapela je posvećena Svetom velokomučeniku ocu Nikolaju a projektovana je u obliku grčkog krsta sa središnom visokom kupolom. Fasada je urađena smenjivanjem žute i crvene opeke - pet redova žute, tri crvene, sa naglašenom težnjom za obnovom srpskog nacionalnog stila.
Ikone u kapeli radio je takođe vrstan majstor, Uroš Predić.
Turističke agencije zaobilaze ovu retku lepotu, ali je ona zato česta meta kradljivaca umetničkih retkosti.

VETRENJAČE

Vetrenjače - mlinovi na vetar, bile su ''modni hit'' sredine 19 veka. Prema jednom popisu iz 1880. godine u Vojvodini ih je bilo 280.
Njihov učinak je bio mnogo veći nego učinak suvača, koje su pokretali konji. Vetar, njihova pogonska snaga, duva Banatom tokom cele godine. Mlele su sve vrste žitarica. Za vreme velikih vetrova, obično s jeseni, kad duva košava, vetrenjar je mogao da ''upregne'' i dva para kamenova i istovremeno melje i pšenicu i kukuruz.
U Banatu ih je bilo u skoro svakom selu. U Melencima ih je bilo 7, u Kumanu 6, u Tarašu 2, u Elemiru 3, zatim u Bečkereku, Čenti, Sakulama, Bočaru i drugim mestima.
U našoj opštini ostale su dve: Bošnjakova i Kišova u Melencima, obe pod zaštitom države kao kulturno - istorijski spomenici. A kako izgledaju bolje da vam ne pričamo...
(Svuda u svetu ljudi pokušavaju da uštede što više energije, pogotovo naftu i ugalj. Vetrenjače u Holandiji pomoću snage vetra služe kao crpne stanice za odvodnjavanje zemljišta. Neke pokreću dinamo-mašine i snagu vetra pretvaraju u električnu energiju. Neke su pretvorene u motele. Te vetrenjače proizvode dovoljno energije za zagrevanje soba i spremanje hrane u restoranu.)

MOŽE L' UPOLA CENE

Murgul Vojislav, iz Melenaca, dugogodišnji poslovođa prodavnice ''Naš dom'' u Zrenjaninu, bude poslat za poslovođu prodavnice u Somboru. Ode Voja na novu dužnost, primi prodavnicu prema propisu, između ostalog i 92 stolice proizvođača iz Ruskog Sela. Stolice su bile skladištene na tavanu a jedna se, ni sam ne zna kako, nađe u prodavnici i to bez potrebne deklaracije. Naiđe tržišni inspektor, slučajno pogleda tu stolicu i reče Voji da je to prekršaj koji mora prijaviti.
Kako je sedište organizacije bilo u Beogradu i Voja se kao tuženi nađe u Beogradskom privrednom sudu, u Nušićevoj ulici. Sudija osudi Voju na manju novčanu kaznu. Voja to potpiše, izađe u hodnik i ponovo pročita kaznu. Na kraju presude je pisalo da tuženi ima pravo žalbe u roku od osam dana. Kad je Voja pročitao da ima pravo žalbe u njemu progovori trgovački duh koji ga natera da ponovo zakuca na vrata suda. Pošto je ušao unutra, zapita učtivo sudiju:
- Druže sudija, može l' upola cene, bez prava žalbe?
Sudija ga pogleda, osmehnu se i - kazna nikad nije plaćena.

VESELI MELENČANI

Melenčani su veseli ljudi. Muzikolog Milovan Miškov, profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru kaže da to nije slučajno jer je veliki organizovani uticaj  na muzički i kulturni život u Melencima ima Ana Klajić, velika dobrotvorka, koja je zajedno sa mužem Josifom podigla prvo kupalište u banji. Ona je svake godine, povodom svog rođendana, priređivala velike muzičke i pozorišne svečanosti pod imenom ''Ana balovi''. Tada su gostovali najpoznatiji pevači, kompozitori i horovi toga doba: Stevan Deskašev, rodom iz Arada, operski pevač u Gracu i Zagrebu, najpoznatiji bas toga vremena Žarko Savić, Beogradsko pevačko društvo sa Stevanom Mokranjcem, hor Obilić sa Josifom Marinkovićem, a najčešći gosti bili su članovi velikokikindskog hora ''Gusle'' sa Robertom Tolingerom.
Tolinger je komponovao svitu ''Rusanđanke'' (po Rusandi) na konkursu koji je raspisalo Srpsko crkveno pevačko društvo ''Kolo'', koja je 1886. godine štampana u Beču, kod Eberlea.
Kad je 1899. godine u Melencima gostovalo najstarije Srpsko pevačko društvo iz Pančeva, Melenčani su ih na železničkoj stanici dočekali sa 59 karuca. Pančevci su u crkvi otpevali liturgiju a posle ručka održali koncert u Banji Rusandi. Posle koncerta igralo se kolo i napijale zdravice.

POGIN'O MOŠA

Kad je posle Drugog svetskog rata narodna vlast uvela racionisano snabdevanje stanovništva, doneta je odluka o zabrani klanja stoke bez znanja narodne vlasti. Ali naši ljudi su uvek u ovakvim situacijama pokazivali velikuinventivnost, pa su znali da u toku noći urede svinju, a da ni najbliže komšije ne saznaju da je takav posao obavljen, a kamoli narodna vlast. Ovako obavljen posao je obavezivao sve članove domaćinstva na ćutanje. Deci je posebno skretana pažnja da o tome ne pričaju.
Melenčanin Pera P. se dogovorio sa zetom koji je živeo u Novom Sadu da će ga telegramom obavestiti kad bude pravio paprikaš. Napisaće mu samo ''Pogin'o Moša'' i potpisaće telegram svojim imanom. Kad takav telegram primi, neka odmah dođe, paprikaš će ga već čekati. Pera je poslao telegram na preduzeće u kome je njegov zet radio i bio jedan od šefova.
Telegram primi i pročita sekretarica, koja odmah požuri i izrazi saučešće svom šefu zbog pogibije ''druga Moše''.

UHVATIO GA MRAZ

Tri Melenačke familije: Bibin, Boberić i Milinov imaju nadimak Mrazovi. Jednom u rano proleće dođe Tarašan na melenačku pijacu sa tek izvađenim krompirom iz trapa i počne nuditi svoju robu. Priđe mu mladić iz jedne familije sa nadimkom Mraz, a spadalo, uhvati poveći krompir i reče:
- Ovaj krompir je uhvatio Mraz.
- Kakav mraz?! - začuđeno će Tarašan.
- Pogledaj - nastavi Tarašan uvređeno, i zadera krompir noktom - pogledaj kako je jedar.
- Ja ti kažem - ponovo će Mraz spadalo - da ga je uhvatio Mraz.
- Opet on, mraz?! Da samo znaš koliki sam trap iskopao, koliko slame stavio, sto mrazeva mu ništa ne bi moglo nauditi - ljutito će Tarašan.
Mraz spadalo ostavi krompir i samo što je odmakao nekoliko koraka neko ga viknu:
- Hej, Mraz, stani, imam nešto da ti kažem!
- A, tako ti si taj mraz, lebaru ti tvoju - nasmeja se Tarašan.